Piše: hfz. Dževad Gološ Odgovor na tekst ”Razumijemo li 10. muharrem?!”, dr. Sedada Bešlije Neki dan sam na internetu naišao na tekst ”Razumijemo li... RE: ”Razumijemo li 10. muharrem?!”

Piše: hfz. Dževad Gološ

Odgovor na tekst ”Razumijemo li 10. muharrem?!”, dr. Sedada Bešlije

Neki dan sam na internetu naišao na tekst ”Razumijemo li 10. muharrem?!”, koji je, povodom 10. muharrema, odnosno Dana ašure, napisao naš dragi brat, dr. Sedad Bešlija. Moram kazati da sam nakon čitanja tog teksta ostao zbunjen, i to iz dva razloga. Prvo, zbog toga što je dr. Bešlija, čiji su radovi na polju izučavanja historije itekako primjetni i hvale vrijedni, 10. muharrrem, tj. Dan ašure i ibadeta posta koji nam je preporučio Allahovo Poslanik, s.a.v.s., kako bi oplemenili naše duše i očistili se od grijeha, iskoristio da elaborira svoje poimanje 10. dana muharrema, kao datuma za koji se veže jedan od najbolnijih događaja u povijesti islama, ubistvo Poslanikovog, s.a.v.s., unuka Husejna, r.a., na Kerbeli, iako to nema nikakve veze sa Danom ašure kao ibadetom, dirajući time u nikad zaliječene rane i otvarajući vrata smutnje i bespotrebnih rasprava među muslimanima, koje, u konačnici, ne donose nikakvu korist, već samo štetu.

Drugo, dr. Bešlija je, nažalost, u svom tekstu iznio nekoliko pogrešnih tvrdnji i konstatacija koje se njemu kao vrsnom historičaru nisu smjele dogoditi, pogotovo što je on svoj tekst objavio na Facebooku, jednoj od najfrekventnijih društvenih mreža, pa je time zbunio javnost i sve one koji prate njegov rad. Potpuno je razumljiva Sedadova ljubav prema hazreti Husejnu, r.a., i Poslanikovoj, s.a.v.s., porodici, ali ta ljubav nijednog muslimana, a pogotovo muslimanskog intelektulaca i historičara, ne smije zaslijepiti i udaljiti od istine i nepobitnih historijskih činjenica, jer je naše životno geslo kojem nas je naučio Allahov Poslanik, s.a.v.s.: ”Reci istinu pa makar ti bila i gorka.”

Zanemarivanje, friziranje i iskrivljavanje historijskih činjenica zbog slijepe ljubavi samo šteti istini, kao i onima zbog kojih to činimo jer ih volimo i jer smatramo da su svi njihovi postupci apsolutno ispravni. Stoga želim da, u ime Allaha, sasvim dobronamjerno, a nikako da otvaram polemiku oko Kerbele, skrenem pažnju dragom bratu dr. Sedadu Bešliji na greške u njegovom tekstu. Činim to javno samo zbog toga što je i dr. Bešlija svoj tekst objavio na društvenim mrežama i ponudio ga kritici javnosti. Naime, govoreći o uzrocima i posljedicama ubistva hazreti Huseina, r.a., na Kerbeli, dr. Bešlija iznosi tumačenja povijesti koja su dijametralno suprotna tumačenjima učenjaka i uleme ovih prostora od dolaska islama, pa sve do danas.

Prvu ću spomenuti te krupne greške, a potom ću ih pojasniti.
– Dr. Bešlija ne navodi historijske izvore za svoje tvrdnje;
– Dr. Bešlija griješi kada kaže da hazreti Husein, r.a., nije htio dati prisegu Jezidu, i kada tvrdi da je Omer bin Sa’d bio taj koji je odbio hazreti Huseinove ponude;
– Dr. Bešlija griješi kada kategorički tvrdi da je Jezid ubica hazreti Huseina;
– Dr. Bešlija griješi kada dovodi smrt imama Ebu Hanife u vezu sa Kerbelom;
Dr.Bešlija ne navodi izvore za svoje tvrdnje
Dr. Bešlija je na samom početku teksta postavio nekoliko pitanja, na koja je kasnije pokušao dati odgovore. Ta pitanja su: ”Zašto je Hz. Husejin došao na Kerbelu? Zašto je učinio hidžru iz Medine u Mekku? Zbog čega se pobunio? Zašto je ubijen od prijatelja iz djetinjstva – Jezida sina Muavijinog, utemeljitelja emevijske dinastije i jednog od pisaca Objave, između ostalog?”

U svojim odgovorima cijenjeni dr. Bešlija nije spomenuo niti jedan jedini historijski izvor za svoje tvrdnje. Potpuno je besmisleno i irelevantno pisati i govoriti o ovako krupnim historijskim događajima, a ne navesti izvore za svoje tvrdnje. Osim toga, kad je riječ o događaju na Kerbeli, navođenje dokaza je bitno i sa akaidskog (ideološkog) stanovišta isto kao i sa historijskog. Između ostaloga, dr. Bešlija je na samom početku pogrešno napisao ime ashaba Sa’d ibn Ebi Vekkasa, napisavši samo Sa’d ibn Vekkas. Iako je ovo vjerovatno lapsus calami, to ne umanjuje tu pogrešku, jer među ashabima nije postojao čovjek po imenu Sa’d ibn Vekkas. Isto bi bilo kao kada bi umjesto Ebu Bekr, r.a., napisali samo Bekr, r.a., i u ovom drugom slučaju sigurno niko ne bi prepoznao ashaba Ebu Bekra, r.a., niti bi znao ko je taj Bekr.

Neispravnost tvrdnji da hazreti Husejn nije htio dati prisegu Jezidu, i da je Omer bin Sa’d bio taj koji je odbio pomirenje

U ovom dijelu svoga teksta, dr.Bešlija je spomenuo dvije netačne tvrdnje. Prva je da hazreti Husejn, r.a., nije htio dati prisegu Jezidu, a druga da je Omer bin Sa’d ibn Ebi Vekkas bio taj koji je odbio opcije ponuđene od strane hazreti Husejna i da je hazreti Husejnu nudio ”da ima mogućnost izabrati samo jednu od dvije opcije: političku prisegu Jezidu ili smrt”. Ove dvije konstatacije su u suprotnosti sa klasičnim sunijskim historijskim izvorima, pa čak i sa šiijskim.

Dr.Bešlija govoreći o ubistvu hazreti Huseina kaže: ”Hz. Husejn je izabrao smrt kako bi očuvao i spasio istinsku poslaničku tradiciju i islamski svjetonazor! Naveo je tri stvari zbog kojih je izabrao smrt, a ne pristanak na Jezidovu vlast”, a potom je naveo te tri stvari. Na veliku žalost, uvaženi doktor nije naveo niti jedan historijski izvor za ovu tvrdnju da je hazreti Husejn ”odabrao smrt”, a niti za razloge koje je spomenuo. Možda je uistinu neko od islamskih historičara to spomenuo, međutim meni to nije poznato.
Klasični islamski historičari spominju da je hazreti Husejn, r.a., kao rješenje ponudio jednu od sljedeće tri opcije: da se vrati odakle je i došao, ili da ode na granicu i da se tamo bori sa ostalim muslimanima protiv nemuslimana, ili pak da ode Jezidu i da ”stavi svoju ruku u Jezidovu ruku.” Ove tri stvari kao opcije pomirenja koje je ponudio hazreti Husejn, r.a., spominju između ostalog sljedeći historičari: Ibn Džerir et-Taberi (umro 310.g.h.) , Ibnul-Dževzi (umro 597.g.h.) , Ibnul-Esir (umro 630.g.h.), imam ez-Zehebi (umro 748.g.h.) , Ibn Kesir (umro 774.g.h.)

Zatim, dr.Bešlija tvrdi da ”Omer bin Sa’d nije prihvatio ni njegovu želju da se vrati u Mekku ili da ga pošalju da se bori za emevijsku državu protiv Bizanta. Kazao mu je da ima mogućnost izabrati samo jednu od dvije stvari: politička prisega Jezidu ili smrt!” Ovu tvrdnju nisam našao niti u jednom izvoru, štaviše, u najpoznatijim historijskim djelima navodi se potpuno suprotno, a to je da je Omer bin Sa’d prihvatio ponuđene opcije. Tako, naprimjer, glasoviti muslimanski historičar Ibn Džerir et-Taberi, veli:

فتوجه إليه عمر بن سعد، فلما أتاه قال له الحسين: اختر واحدة من ثلاث: إما أن تدعوني فأنصرف من حيث جئت، وإما أن تدعوني فأذهب إلى يزيد، وإما أن تدعوني فألحق بالثغور، فقبل ذلك عمر

”Pa je prema njemu (Husejnu) krenuo Omer bin Sa’d i kada je došao, Husejn mu je rekao: ”Izaberi jednu od tri stvari: da me pustiš da se vratim odakle sam i došao, ili da idem Jezidu, ili da se priključim tvrđavama na granicama”, pa je Omer to prihvatio.” Historičari također navode da je Omer bin Sa’d ove opcije prokomentarisao riječima koje je napisao Ubejdullahu ibn Zijadu:

أما بعد فإن الله أطفأ النائرة، وجمع الكلمة

”A zatim, Allah je ugasio vatru smutnje i ujedinio riječ muslimana …”  Ono što je još interesantnije, jeste da čak i klasični šiijski izvori spominju suprotno onome što je spomenuo dr. Bešlija, a to je da je hazreti Husejn, r.a., bio spreman otići Jezidu, te da je Omer bin Sa’d lično prihvatio opcije koje je ponudio hazreti Husejn, r.a.
U klasičnim šiijskim historijskim izvorima spominje se da je, na početku, te opcije prihvatio i sam Ubejdullah bin Zijad, međutim da je pod uticajem Šimr bin Zil-Dževšena, Ubejdullah bin Zijad promijenio mišljenje, a na kraju je i Omer bin Sa’d učestvovao u pohodu na hazreti Husejna, r.a. Tako glasoviti šiijski učenjak i historičar el-Mufid (umro 413g.h.) u svom poznatom djelu El-iršad, kaže kako je Omer bin Sa’d napisao pismo Ubejdullahu bin Zijadu u kojem mu je napisao:

أما بعدُ: فإن اللّه قد أطفأ النائرة وجمع الكلمة وأصلح أمر الأمّة، هذا حسين قد أعطاني أن يرجع إِلى المكان الّذي أتى منه أو أن يسير إِلى ثغر من الثّغور فيكون رجلا من المسلمين، له ما لهم وعليه ما عليهم، أو أَن يأتي أمير المؤمنين يزيد فيضع يده في يده، فيرى فيما بينه وبينه رأيه، وفي هذالكم رضى وللأمّةِ صلاح.

”A zatim, Allah je ugasio vatru smutnje i dao da se riječ muslimana ujedini, i ujedinio je ummet. Evo Husejna, dao mi je riječ da će se vratiti odakle je došao, ili da će krenuti ka utvrdama da se bori protiv nemuslimana i da će tako biti običan vojnik kao i drugi, ili da će otići vođi pravovjernih Jezidu i dati mu prisegu na vjernost i da će se tako dogovoriti, a u ovome je i vaše zadovoljstvo i korist za cijeli ummet“.
Nadalje, ovaj šiijski historičar, kaže:

فلمّا قرأ عبيداللّه الكتاب قال: هذا كتاب ناصح مشفق على قومه. فقام إِليه شمر بن ذي الجوشن فقال: أتقبل هذا منه وقد نزل بأرضك والى جنبك؟ واللّه لئن رحل من بلادك ولم يضع يده في يدك، ليكونن أولى بالقوّة ولتكوننّ أولى بالضّعفوالعجز، فلا تعطه هذه المنزلة فإِنّها من الوهن، ولكن لينزل على حكمك هو وأصحابه، فان عاقبت فأنت أولى بالعقوبة وإن عفوت كان ذلك لك. قال له ابن زياد: نعم ما رأيت، الرأي رأيك.

”Kada je Ubejdullah bin Zijad pročitao pismo kazao je: ‘Ovo je pismo onoga koji želi dobro svom narodu.’ A onda ustade Šimr ibn Zil-Dževšen, kazavši: ‘Zar ovo prihvataš od njega, a došao je na tvoju zemlju i u tvoju blizinu? Tako mi Allaha, ako ode a ne dadne ti prisegu, otići će ponosno, a ti ćeš ostati slab i ponižen! Nemoj na ovo pristati, jer će to biti znak tvoje slabosti, nego neka on i njegovi prihvate da im ti presudiš, pa ako ih kazniš ti si najpreći da to učiniš, a ko im oprostiš, imaš na to pravo. Na to mu Ibn Zijad reče: ‘Lijepo li je tvoje mišljenje, biće kako si rekao ….” Potom el-Mufid navodi da je Ubejdullah ibn Zijad napisao pismo Sa’du u kojem mu kaže:

إني لم أبعثك إِلى الحسين لتكف عنه ولا لتطاوله ولا لتمنيه السلامة والبقاء ولا لتعتذر له ولا لتكون له عندي شافعا.

”Nisam te poslao Huseinu da ga čuvaš, niti da mu želiš spas i ostanak, niti da mu tražiš opravdanja i budeš njegov zagovarač …”.
Dalje el-Mufid navodi da, kada je pomenuti Šimr uručio gore navedeno pismo Omeru bin Sa’du, Omer mu je rekao:
ما لك ويلك؟! لا قرّب اللّهُ دارك، قبّح الله ما قدمت به عليّ، واللّه إنِّي لاظنّك أنّك نهيتهأن يقبل ما كتبت به إِليه، وأفسدت علينا أمرنا,قد كنا رجونا أن يصلح، لا يستسلم واللّه حسين، إنّ نفس أبيه لبين جنبيه.

”Teško tebi, šta ti je? Daleko ti kuća bila, Allah te prokleo šta si donio! Tako mi Allaha ja mislim da si ga ti spriječio (ibn Zijada) da prihvati ono što sam mu ja napisao. Ti si nered napravio, a nadali smo se pomirenju. Husejn se, tako mi Allaha, nikada neće predati, u njemu je duša njegovog oca”.

 Iz navedenih citata iz šiijskih izvora, a sve ove predaje spominje, također, i et-Taberi u svojoj historiji, očigledna je neispravnost tvrdnji dr. Bešlije.

Da li je Jezid odgovoran za hazreti Husejnovu smrt?

Dr. Bešlija kategorički tvrdi da je Jezid sin Muavije odgovoran za smrt hazreti Husejna. On, između ostaloga, kaže: ”Zašto je ubijen od prijatelja iz djetinjstva – Jezida sina Muavijinog”. Nije mi namjera da ovdje govorim samo o Jezidu, niti da stajem u njegovu odbranu, već ću u nastavku spomenuti stavove nekih islamskih učenjaka kada je u pitanju ubistvo hazreti Husejna, r.a., koji su jasno kazali da Jezid nije odgovoran za smrt hazreti Husejna. Tako glasoviti islamski učenjak imam el-Gazali (umro 505.g.h.) u svom znamenitom djelu Ihjau ulumid-din, veli:

فإن قيل هل يجوز لعن يزيد لأنه قاتل الحسين أو آمر به قلنا هذا لم يثبت أصلاً فلا يجوز أن يقال إنه قتله أو أمر به ما لم يثبت فضلاً عن اللعنة لأنه لا تجوز نسبة مسلم إلى كبيرة من غير تحقيق نعم يجوز أن يقال قتل ابن ملجم علياً وقتل أبو لؤلؤة عمر رضي الله عنهما فإن ذلك ثبت متواتراً.

”Ako neko upita da li je dozvoljeno proklinjanje Jezida jer je on ubio Husejna, ili je naredio njegovo ubistvo, mi kažemo da u osnovi za to ne postoji dokaz. I zbog toga nije dozvoljeno kazati da ga je ubio ili da je naredio njegovo ubistvo, sve dok se ne dokaže, a kamo li da se proklinje, jer nije dozvoljeno reći za muslimana da je počinio veliki grijeh bez da se to dokaže. Da, dozvoljeno je kazat da je Ibn Muldžim ubio Aliju, r.a., i da je Ebu Lu’lu’ ubio Omera, r.a., Allah sa njima dvojicom bio zadovoljan, jer za to postoje nepobitni dokazi”.
Hanefijski učenjak Alij bin Osman el-Ȗši el-Fergani (Umro.575.h.g.), pisac poznate kaside Bed’ul-emāli, koja se mnogo izučavala na ovim prostorima, govoreći o proklinjanju Jezida u stihovima kaže:

و لم يلعن يزيداً بعد موت سوى المكثار في الإغراء الغالي

”A Jezida ne proklinje, poslije njegove smrti, osim fanatik koji pretjeruje u neredu”.
Poznati hanefijski učenjak Mulla Ali el-Kari (Umro 1014.g.h.) govoreći o onima koji kažu da postoji mutevatir (nepobitna) predaja da je Jezid bio zadovoljan ubistvom hazreti Husejna, te da je bio radostan radi toga, i da je omalovažio Poslanikovu, s.a.v.s., porodicu, veli: ”Ja kažem nešto slično nije preneseno ni ahad (pojedinačnom) predajom – koju prenosi pojedinac, pa kako se onda može tvrditi da je to preneseno mutevatir – kategoričkom predajom koju prenosi veliki broj prenosilaca?”.

I kako sam već kazao, nije mi namjera da stajem u odbranu Jezida, nego mi je namjera da postavim pitanje: ko je, zapravo, ubica hazreti Husejna, r.a.? I to je ono što je ključna stvar u ovom kratkom odgovoru na pisanje dr. Bešlije. Kao odgovor na ovo pitanje želim samo kazati da uvidom u historijske izvore, čak i one šiijske, lahko ćemo uočiti i zaključiti da su hazreti Husejna, r.a., ubili upravo oni koji su od njega tražili da napusti Mekku i dođe u Kufu, i koji su mu bili dali prisegu-bejat. Ova predanja nalazimo i u šiijskim historijskim djelima. Ovdje ću se zadovoljiti govorom jednog od najranijih šiijskih historičara, već spominjanog el-Mufida, te savremenog šiijskog učenjaka i mislioca el-Mutahherija, čija djela se mnogo prevode na bosanski jezik.
U svom djelu El-iršad, el-Mufid kaže da je hazreti Husein uoči pogibije na Kerbeli učio sljedeću dovu:

اللهم إن متعتهم إلى حين ففرقهم فرقا واجعلهم طرائق قددا ولا ترض الولاء عنهم أبدا فإنهم دعونا لينصرونا ثم عدو علينا فقتلونا

”Gospodaru, ako ih poživiš, učini da budu podijeljeni i raštrkani, i nikada sa njima nemoj biti zadovoljan, jer oni su nas zovnuli da nas pomognu, a onda su napali na nas i pobili nas”.

Murteda el-Mutahheri u svom djelu El-melhame el-Husejnijje, kaže:

و لا ريب في أن للكوفة ك كانوا من شيعة علي وأن الذين قتلوا الإمام الحسينهم شيعته

“Nema sumnje u to da su stanovnici Kufe bili Alijini sljedbenici, njegove šije, i da su oni koji su ubili Husejna upravo bile njegove šije”, i kaže:

و قلنا أيضا بأن مقتل الحسين على يد المسلمين بل على يد الشيعة بعد مضي خمسين عاما فقط على وفاة النبي لأمر محير ولغزعجيب و ملفت للغاية

“I već smo kazali da je Husejn ubijen od strane muslimana, štaviše od strane šiija, pedeset godina nakon smrti Allahovog Poslanika, s.a.v.s., i to je zaista zbunjujuća činjenica ….”.
Ebu Hanife i Kerbela
Na kraju svog teksta, dr. Bešlija kaže: ”Skoro stoljeće nakon Kerbele, Imam Azam, Ebu Hanife, ubijen je zato što je živio i oživljavao Kerbelanski otpor sili!“. Meni lično nije poznato da je iko od islamskih učenjaka ili historičara u biografiji Ebu Hanife spomenuo da je on ”ubijen”. Volio bih, uistinu, da je dr. Bešlija kao doktor historije spomenuo historijski izvor koji potvrđuje njegovu konstataciju da je Ebu Hanife ubijen. Istina je da neki historičari spominju da je imam Ebu Hanife umro u zatvoru . Međutim, svi klasični historičari koji su spomenuli biografiju Ebu Hanife, kao i oni koji su napisali zasebna djela o njegovom životu i njegovim vrlinama, spominjali su da je uzrok Ebu Hanifinog iskušenja, tj. zatvaranja i bičevanja, njegovo odbijanje da se prihvati kadiluka, a ne nešto drugo. Znači, niti jedan učenjak ili historičar nije spomenuo da Ebu Hanifina smrt, ili pogibija, kako kaže dr. Bešlija, imaju veze sa Kerbelom.

Na koncu konca, ako ćemo govoriti o stradalništvu islamskih učenjaka od strane tzv. ”jezidizma” i vladara koji simboliziraju takvu vlast, onda se može kazati da je imam Ahmed ibn Hanbel bio daleko veća žrtva jezidizma, ali se ne radi o tome, već o nečem sasvim drugom. I ukoliko dr. Bešlija tzv. jezidizam uzima kao paradigmu nepravedne i uzurpatorske vlasti, koja je uvela sistem nasljeđivanja određenih porodica (u ovom slučaju Emevija) kao oblik vladavine i time zauvijek oduzela pravo vladavine i upravljanja islamskom državom onima kojima to pravo i pripada, pa zar se onda i Turci Osmanlije ne mogu dovesti u taj kontekst i zar kod njih nije bila nasljedna dinastija, i zar je zbog tog sistema, kojeg dr. Bešlija naziva ”jezidizam”, manje vrijedan veliki sultan Mehmed Fatih i drugi sultan, preko kojih je islam došao i u Bosnu, iako je i vladavina te dinastije obilježena, kao i vladavina emevija i abasija i svih drugih dinasitija, i zulumom, a posebno prema pojedinim islamskim učenjacima?!

I na kraju, smatram vrlo bitnim istači da pridavanje pažnje Kerbeli i interpretacija tog nemilog događaja na način kako to čini dr. Bešlija, nije bila poznata u prvim generacija, niti je običaj i praksa muslimana sunija – ehli sunneta vel džemata.

Hazreti Husejn, r.a., bio je unuk Allahovog Poslanika, s.a.v.s., i o njegovim odlikama postoji više vjerodostojnih hadisa, međutim njegova smrt se ni po čemu ne razlikuje od smrti drugih odabranih ljudi. Prije svega ovdje mislim na smrt Poslanika, s.a.v.s., i ashaba, te njihova iskušenja. Kao primjer ću spomenuti njegovog oca hazreti Aliju, r.a., koji je, bez sumnje, bio bolji od hazreti Husejna, i koji je također ubijen. Zašto se onda njegovoj pogibiji ne pridaje pažnja kao što se pridaje pogibiji hazreti Husejna, r.a.? Također su ubijeni i hazreti Omer, r.a., i hazreti Osman,r.a., kao i drugi ashabi čija se vrijednost spominje u vjerodostojnim predajam, međutim njihovim stradanjima ne pridajemo posebnu pažnju. Iz njihovih stradanja, kao i stradanja hazreti Husejna, mi treba da uzmemo pouke i poruke, da o njima govorimo onako kako je to spomenuto u relevantnim i vjerodostojnim historijskim djelima, i da molimo Allaha da nas sačuva smutnje i međusobnih sukoba, te da ujedini muslimanski saff oko Kur’ana i Sunneta i ubrza pobjedu svoje istine, a ne da kopamo po povijesti i otvaramo rane koje nikada nisu zarasle i da time samo podstičemo smutnju i pogoršavamo ionako teško stanje muslimana.

Molim Allaha da nam istinu pokaže istinom i da nas učini njenim sljebenicima, i da nam zabludu pokaže zabludom i da nas udalji od nje. Amin!